Diega Armanda nikako ne bih svrstao u kategoriju napadača. On je bio klasična desetka poput Zidana.Znači, moraćeš izabrati nekog od njih dvojicu za najboljeg iz sredine terena.
Takodje, ni Zaneti nije baš odbrambeni igrač u pravom smislu reči. Tu bi trebalo nekog štopera izabrati.
Evo mog izbora:
Golman: Gianluigi Buffon--Jednostavno ako bih sastavljao svoj tim, na golu bih hteo da imam njega, jer od svih golmana koje pamtim, on mi uliva najviše poverenja. Visok, veliki raspon ruku, odlični refleksi, odlično postavljanje...i pre svega, siguran golman. Ne sećam se uopšte nekih njegovih velikih kikseva...što se ne bi moglo reći za neke druge vrhunske golmane. Jako dugo brani na visokom nivou i nema oscilacija u formi.
Odbrana: Paolo Maldini--Još jedan žabar, ali kad je odbrana u pitanju, njima nema premca. Maldini je bio savršen odbrambeni igrač. Igrao je i štopera...a i beka na početku karijere. Dobar tehničar, inteligentan,fenomenalno postavljanje, dobar u skoku, autoritativan, dugogodišnji kapiten italijanske reprezentacije, pravi komandant odbrane.
Sredina terena: Diego Armando Maradona--Rasha je sve rekao i ja tu ne bih imao šta da dodam. Nije zabeleženo u istoriji da jedan čovek sam donese titulu svetskog šampiona nekoj reprezentaciji, kao što je on uradio sa Argentinom. O njegovim bravurama bi se mogli epovi pisati...ali nema potrebe za tim. Svi koji ga se sećaju, znaju o kakvom vanzemaljcu je reč.
Napad: Marko van Basten--Tu je sad malo komplikovanije odabrati, jer se u novije vreme pojavilo dosta vanserijskih igrača koji daju mnogo golova, ali nisu klasični napadači...Takvi su recimo Mesi ili C.Ronaldo.
Ja sam hteo da odaberem baš nekog centarfora...klasičnu devetku, pa je izbor pao na ovog Holandjanina, koji je obeležio Milanovu eru sa kraja 80-ih i doneo večitim gubitnicima iz zemlje lala jedinu titulu u istoriji na EP 1988. On je bio, što bi se reklo, industrijski centarfor...Ne toliko maštovit kao Romario, Ronaldo ili Mesi (mada mu ni toga nije falilo)...ali je davao golove iz svih pozicija...i levom i desnom i glavom, makazice, slobodnjaci, štiklom... Uostalom, njegovo remek-delo iz finala EP 1988 protiv SSSR-a, je teško dostižan ideal. Takva volej-parabola iz mrtvog ugla više nikad nije vidjena.
